"Surely I've written better things."

Ovo su reči jednog od najvećeg kompozitora koje svet poznaje, Ludviga van Betovena, kojima je opisao svoju klavirsku sonatu 14/2, odnosno ,,Mesečevu sonatu". I to su reči sa kojima se ne mogu manje složiti.

,,Mesečeva sonata", kao i većina klavirskih sonata, je delo u tri stava. I upravo u ta tri stava, je sadržana čitava filozofija romantičarskih umetnika - apsolutna kontradiktornost prvog - ispunjenog tugom i melanholijom, i trećeg - eksplozije emocija, dok je drugi stav je Franc List opisao kao ,,cvet između dve provalije".

No, pošto je ,,Mesečeva sonata" ,,jedna od onih poema koje ljudski jezik ne zna kako da opiše", neću dužiti pričom, pustiću vas da slušate, ovaj, po meni, najsavršeniji sklad tonova ikada stvoren.
a:

Prvi stav, u izvođenju Wilhelma Kempff-a:




Treći stav, pijanista je Valentina Lisitsa:

Some random art

Ljubav se pred nama pojavila kao što ispod zemlje iskače ubojica u uličici i oborila nas je oboje.
Svaka vlast je nasilje nad drugima.
Rukopisi ne gore.
(Mihail Bulgakov: Majstor i Margarita)



S užasom ujutru se budim,
gorko bih hteo zaplakati,
jer novi dan od onog za čim žudim
ništa, baš ništa neće meni dati.

Dan je pri kraju; ono, sve dalje, sja,
hita da drugi oživljava svet.
O, što me krila ne dignu sa tla,
pa za njim, večno, da upravljam svoj let!
Divnog li sna, dok ono dole kreće!
Ah, kuda lete krila bestelesna
Telesna krila vinuti se neće!

Dlan na dlan!
Ako trenutku kažem kada,
Tako si divan! Stani! Traj!
ti me u lance okuj tada,
tad ne marim da dođe kraj!
Tad smrtna zvona nek zazvone,
tad službe budi rešen ti,
nek stane sat, kazaljka klone,
nek prođe rok što dat mi bi!

Prođe! Glupa reč.
Šta prođe, čemu?
Prođe u čisto Ništa, jednoličje u svemu!

(J.V.Gete: Faust)



Jer mi smo prokleti, svi do jednog, jabukovim drvetom, neumoljivim jabukovim drvetom koje nismo u stanju da zaobiđemo.

Nismo mi tako jednostavni kako bi to odgovaralo potrebama naših prijatelja. Pa ipak je ljubav jednostavna.

Suviše snažno osećam koliko je život kratak i pun iskušenja da bih poštovao crvene, granične linije.
(Virdžinija Vulf: Talasi)

Ljudi ne smeju seći drveće. Postoji Bog. Promenite svet! Niko ne ubija iz mržnje. Obznanite to.

Ništa ne postoji izvan nas, sem jednog stanja duha; ili želje za utehom, za olakšanjem, za nečim izvan ovih bednih larvi, ovih slabašnih, ovih ružnih, ovih kukavnih muškaraca i žena.

Ne treba donositi decu na ovakav svet. Ne treba beskonačno produžavati patnju ili umnožavati rod ovih požudnih životinja koje nemaju nikakvih trajnih osećanja, već samo ćudi i taštine koje ih vuku sad na ovu, sad na onu stranu.

Jer istina je da ljudska bića nemaju ni dobrote, ni vere, ni milosrđa izvan onog što služi da se uveća uživanje trenutka.

Kad jednom posrneš, ljudska priroda počinje da te progoni.

Smrt je prkos. Smer je pokušaj opštenja ljudi koji osećaju da je nemoguće dospeti do središta koje im tajanstveno izmiče; jer blisko se udaljuje, zanos bledi, čovek je sam. Zato oni u smrti traže zagrljaj.
(Virdžinija Vulf: Gospođa Dalovej)




Nijedan čovek nije Ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje; ako grudvu zemlje odnese More, Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed tvojih prijatelja, ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen čovečanstvom. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom.
(Džon Don)


I ubij me, po putu ni traga,
zalutasmo, pa šta ćemo sada?
Nečisti nas je u polja zaveo,
kovitla nas i desno i levo.
(A.S.Puškin)